MOJA PRVA KRATKA PRIČA (u izvornom obliku)

I JOGURTI PLAČU (2005)

            Bio jednom jedan jogurt. Prvu svetlost dana ugledao je u IMLEK-ovoj fabrici mlečnih proizvoda. Kada je otvorio oči, video je oko sebe gomilu ljudi. Svi su bili odeveni u iste uniforme, i cirkulisali su tamo-amo bez prestanka. A on je ležao go u ručnom metalnom loncu. I bilo mu je hladno. Zbog toga je u startu osećao netrpeljivost prema odevenim ljudima. Ali, posle nekog vremena, primetio je da sve jogurte oblače u lepe uniforme. Nije bio dovoljno blizu da dobro vidi njihov dizajn, ali je znao da će i on biti obučen u jednu takvu uniformu. To se ubrzo i dogodilo. Konačno je otišao iz onog odvratnog lonca. Odeven je u lepu rozikastu odeždu sa kravicom na prednjoj strani. I konačno se ugrejao. Uniforma je postala sastavni deo njegovog života.

            Tako je on proveo jedno kratko vreme u jednoj prostoriji u okviru fabrike, zajedno sa hiljadama drugih jogurata koji su bili odeveni isto kao on. U toj prostoriji su se rodila njegova prva prijateljstva, prvi kontakti, bezbrižne dečije igre kakve igraju svi mali jogurti. Ostavljeni na miru, sami u svom svetu, ne misleći na spoljna dešavanja.

            A onda su jedne noći ušli ljudi. Odnosili su jogurte u grupama, u nepoznatom pravcu. Jogurti nisu znali šta se dešava. Samo su plakali. Ali ljudi nisu čuli. Nisu marili. Došao je red i na naš jogurt. Nabacili su ga na kolica sa grupom drugara i odveli ga iz sobe. Pustivši suzu, okrenuo se poslednji put ka svom domu, ka svojim prijateljima koji su još bili unutra, znajući da neke od njih više nikad neće videti. U tim trenucima tuge zbog razdvajanja prvi put u životu je spoznao jedno još jače, još starije osećanje – nepatvorenu zaslepljujuću mržnju.

            Kotrljao se on tako par minuta, da bi na kraju zajedno sa ostalim saputnicima bio bezosećajno ubačen u veliki kamion. Još nije stigao da se sabere i osmotri situaciju, a vrata su se zatvorila. Mrak. Strah. Gde ga vode? Šta će da mu rade?

Zbijen u mraku, potpuno nemoćan, zbunjen i uplašen, samo je ćutke stajao čekajući da ugleda svetlost dana. Srećom, to se ubrzo dogodilo. Vrata su se otvorila i prvo što je ugledao bili su ljudi. Neki drugi ljudi, ali su nosili iste one uniforme. Jednako ih je mrzeo. Odmah su strpali njega i još dvadesetak drugova u neku korpu i odneli ih u samoposlugu. Otvaranjem ovih vrata ušao je u jedan novi svet, za kakav nije ni znao da postoji. Hiljade raznih vrsta svega i svačega ispunjavalo je prostoriju. Ali svi su delili istu sudbinu – ropstvo u službi čoveka. Bilo je dovoljno jedno susretanje pogleda sa bilo kojim od ovih artikala da se osećanje teškog života i sapatnja jednostavno uobliče u zagušljivom vazduhu. Odveden je u frižider u uglu dijagonalno od vrata, tako da je usput mogao lepo da osmotri celu prostoriju i sve njene stanovnike.

            Frižider je imao staklena vrata. Ispunjavale su ga razne vrste jogurata, a na poslednjem spratu su stajala mleka. Naš jogurt je postavljen na drugi sprat, na kome su se nalazili samo jogurti od njegove vrste. Bio je srećan što su bar neki njegovi drugari ostali uz njega. Ali bilo mu je hladnije nego ikada ranije.

            Vreme je prolazilo, a on se polako adaptirao na klimatske uslove. Počela je da mu se vraća volja za životom, postajao je sve rasterećeniji, uostalom kao i svi njegovi drugovi. Bezbrižne igre iz fabričke sobe su ponovo oživele.

            A onda se desilo nešto što mu je potpuno promenilo život. Neko je greškom pored njega stavio jedno mleko. Imalo je uniformu dizajniranu isto kao njegovu, samo plave boje. Bila je to ljubav na prvi pogled. U tom trenutku njegov život je ponovo dobio potpun smisao. Svaki trenutak tog perioda bio je ispunjen srećom i ljubavlju. Nije mario ni za šta drugo. Nije više mario ni za svoje drugove. Bio je iskreno srećan, ali i vrlo nepažljiv. Drugovi su počeli da ga posmatraju sa zavišću, koja je kod pojedinaca prerasla u zlobu, da bi na kraju potpuno prestali da obraćaju pažnju na njega.

            I onda je, isto tako iznenadno kao što je rođena, njegova ljubav prekinuta. Njegovo voljeno mleko je vraćeno tamo gde pripada – na poslednji sprat. Bila je to ljubav prožeta rasnim razlikama koja prosto nije mogla da opstane.

            Ostao je sam u gomili, među nekadašnjim prijateljima, koji više nisu imali razumevanja za njegove probleme. Hteo je da iskoči iz svoje uniforme.

            Njegovo mleko postavljeno je tako da nije mogao da ga vidi. Zaklanjala su ga druga mleka, naizgled ista, a ipak bezdušna i ružna. Gledala su ga sa visine sa podsmehom. Ona su bila potpuno čista i jednoobrazna, smatrala su se višom rasom. A šta je on bio – jedan običan melez koji žudi za ljubavlju. Mrzeo ih je više nego što je ikad mrzeo ijednog čoveka.

            Ova agonija je trajala neko vreme. Ali i njoj je došao kraj. Jednog dana je naprosto izvađen iz frižidera i odnet na kasu. Dok se udaljavao od frižidera, doživljavao je deja-vu rastavljanja od drugova iz fabrike. Samo, ovaj put uopšte nije gledao u drugove. Gledao je u poslednji sprat. Opazio je svoje voljeno i nikad prežaljeno mleko u samom uglu kako ga netremice posmatra, pokušavajući da to sakrije od drugih mleka. Uverio se u ono što je osećao u dubini duše – da ga još voli. Time je njegova tuga bila veća.

            Proveo je par trenutaka na kasi, da bi završio u kesi zajedno sa jednim belim hlebom. Neki krupni čovek ga je nosio u nepoznatom pravcu. Bio je u kesi sa za njega zastrašujućim stvorenjem, duplo većim od njega, nije mogao da diše. Kao i onomad kad su ga ubacili u kamion, nije imao pojma šta ga čeka. Ali, ovaj put mu je bilo svejedno. Akutno osećanje potištenosti zbog mleka učinilo ga je potpuno ravnodušnim prema budućnosti.

            Put do njegovog novog doma trajao je svega nekoliko minuta. Kada je izvađen iz kese, našao se na jednom kuhinjskom stolu. On i njegov saputnik hleb stajali su sami, svako je gledao svoja posla. Posmatrao je okolinu, znajući da neće dugo ostati na tom mestu. Nije imao mnogo toga da vidi – sterilni beli zidovi, sudopera, vrata i ružne žuto-crvene tapete u pojedinim delovima.

            Onaj čovek se brzo vratio i uzeo ga u ruku. Pošao je ka kraju kuhinje najdaljem od vrata. Jogurt je bio stajao na stolu tako da nije mogao da vidi ono što će mu biti prebivalište. Frižider. Ponovo frižider. Ružniji nego onaj iz samoposluge. Ali, šta će – izgleda da mu je to sudbina.

            Kada su se vrata od frižidera zalupila, shvatio je da su bela i neprozirna. On je postavljen na njihov najviši sprat, tako da je imao odličan pogled na unutrašnjost frižidera.

            U svoj novi dom ušao je pun predrasuda. Nije hteo ni sa kim da priča. Na njegovom spratu stajao je parmezan i dva jajeta. Sprat frižidera u njegovoj ravni bio je potpuno prazan. Uopšte nije obraćao pažnju na svoje sustanare, nije želeo da zna od kakve su fele. Neprestano je gledao u prazno. Bilo mu je veoma hladno, iznad njega se nalazio zamrzivač.

            Dugo je samo tako stajao i zurio ni u šta, potpuno rezigniran. A onda su došle nove namirnice. Novo tuce jaja smešteno je na njegov sprat. Tu za njega više nije bilo mesta. Premešten je u sam ugao najvišeg sprata frižidera, zatrpan raznim kesama. U jednoj od tih kesa ugledao je nekoliko istih onakvih mleka kakvo je bilo njegovo iz samoposluge. Kako ih je ugledao, skrenuo je pogled i počeo da plače. Plakao je dugo, bez prestanka, sam u nepoznatom okruženju, u hladnoći, zaboravljen.

            Duboko utonulog u letargiju, prožetu konstantnim osećanjem tihog prezira prema svemu, onaj čovek ga je jednog dana izvadio iz frižidera, na njegovo veliko iznenađenje. Skinuo je čep sa njegove glave i otvorio ga. Jogurt je dočekao svoj sudnji čas.

            Čovek ga nije čestito ni prineo ustima, a napravio je grimasu gađenja i vratio mu čep na glavu. Potpuno je istrulio iznutra.

            Čovek je krenuo ka kanti za smeće. Jogurt je znao da je ovo kraj. Dobro, bar mu više neće biti hladno.

            Jogurt je slušao razne priče o životima svojih predaka, ali sve su imale isti završetak. Oni su završavali u ljudskim utrobama, gde su se njihova bića integrisala sa raznim drugim tvorevinama, izlazeći u vidu izlučevina u klozetsku šolju, i dalje, u kanalizaciju, nastavljajući prirodni proces kruženja.

            Ali to nije bila i njegova priča. Umesto toga, završio je u kanti za smeće, tamo gde završavaju pokvareni i truli jogurti, zli po rođenju. Ali on nije bio takav. Bio je samo neshvaćen.