I JOGURTI PLAČU (2005)
Bio jednom jedan jogurt. Prvu
svetlost dana ugledao je u IMLEK-ovoj fabrici mlečnih proizvoda. Kada je
otvorio oči, video je oko sebe gomilu ljudi. Svi su bili
odeveni u iste uniforme, i cirkulisali su tamo-amo bez prestanka. A on je ležao go u ručnom metalnom loncu. I bilo mu je hladno. Zbog toga je
u startu osećao netrpeljivost prema odevenim ljudima. Ali, posle nekog vremena,
primetio je da sve jogurte oblače u lepe uniforme. Nije bio dovoljno blizu da
dobro vidi njihov dizajn, ali je znao da će i on biti obučen u jednu takvu
uniformu. To se ubrzo i dogodilo. Konačno je otišao iz onog odvratnog lonca.
Odeven je u lepu rozikastu odeždu sa kravicom na prednjoj strani. I konačno se
ugrejao. Uniforma je postala sastavni deo njegovog života.
Tako je on proveo jedno kratko vreme u jednoj prostoriji
u okviru fabrike, zajedno sa hiljadama drugih jogurata koji su bili odeveni
isto kao on. U toj prostoriji su se rodila njegova prva prijateljstva, prvi
kontakti, bezbrižne dečije igre kakve igraju svi mali jogurti. Ostavljeni na miru,
sami u svom svetu, ne misleći na spoljna dešavanja.
A onda su jedne noći ušli ljudi. Odnosili su jogurte u grupama, u nepoznatom pravcu. Jogurti nisu
znali šta se dešava. Samo su plakali. Ali ljudi nisu čuli. Nisu marili. Došao
je red i na naš jogurt. Nabacili su ga na kolica sa grupom drugara i odveli ga
iz sobe. Pustivši suzu, okrenuo se poslednji put ka svom domu, ka svojim
prijateljima koji su još bili unutra, znajući da neke od njih više nikad neće
videti. U tim trenucima tuge zbog razdvajanja prvi put u životu je spoznao
jedno još jače, još starije osećanje – nepatvorenu zaslepljujuću mržnju.
Kotrljao se on tako par minuta, da bi na kraju zajedno sa
ostalim saputnicima bio bezosećajno ubačen u veliki kamion. Još nije stigao da
se sabere i osmotri situaciju, a vrata su se zatvorila. Mrak. Strah.
Gde ga vode? Šta će da mu rade?
Zbijen u
mraku, potpuno nemoćan, zbunjen i uplašen, samo je ćutke stajao čekajući da
ugleda svetlost dana. Srećom, to se ubrzo dogodilo. Vrata su se otvorila i prvo
što je ugledao bili su ljudi. Neki drugi ljudi, ali su
nosili iste one uniforme. Jednako ih je mrzeo. Odmah su strpali njega i još
dvadesetak drugova u neku korpu i odneli ih u samoposlugu. Otvaranjem ovih
vrata ušao je u jedan novi svet, za kakav nije ni znao da postoji. Hiljade
raznih vrsta svega i svačega ispunjavalo je prostoriju. Ali svi su delili istu sudbinu
– ropstvo u službi čoveka. Bilo je dovoljno jedno susretanje pogleda sa bilo kojim
od ovih artikala da se osećanje teškog života i sapatnja jednostavno uobliče u
zagušljivom vazduhu. Odveden je u frižider u uglu dijagonalno od vrata, tako da
je usput mogao lepo da osmotri celu prostoriju i sve njene stanovnike.
Frižider je imao staklena vrata. Ispunjavale su ga razne vrste jogurata, a na poslednjem spratu su
stajala mleka. Naš jogurt je postavljen na drugi sprat, na kome su se nalazili
samo jogurti od njegove vrste. Bio je srećan što su bar neki njegovi drugari
ostali uz njega. Ali bilo mu je hladnije nego ikada ranije.
Vreme je prolazilo, a on se polako
adaptirao na klimatske uslove. Počela je da mu se vraća volja za životom,
postajao je sve rasterećeniji, uostalom kao i svi njegovi drugovi. Bezbrižne
igre iz fabričke sobe su ponovo oživele.
A onda se desilo nešto što mu je
potpuno promenilo život. Neko je greškom pored njega stavio jedno mleko. Imalo
je uniformu dizajniranu isto kao njegovu, samo plave boje. Bila je to ljubav na
prvi pogled. U tom trenutku njegov život je ponovo dobio potpun smisao. Svaki
trenutak tog perioda bio je ispunjen srećom i ljubavlju. Nije mario ni za šta
drugo. Nije više mario ni za svoje drugove. Bio je iskreno srećan, ali i vrlo
nepažljiv. Drugovi su počeli da ga posmatraju sa zavišću, koja je kod
pojedinaca prerasla u zlobu, da bi na kraju potpuno prestali da obraćaju pažnju
na njega.
I onda je, isto tako iznenadno kao što
je rođena, njegova ljubav prekinuta. Njegovo voljeno mleko je vraćeno tamo gde
pripada – na poslednji sprat. Bila je to ljubav prožeta rasnim razlikama koja
prosto nije mogla da opstane.
Ostao je sam u gomili, među nekadašnjim
prijateljima, koji više nisu imali razumevanja za njegove probleme. Hteo je da iskoči iz svoje uniforme.
Njegovo mleko postavljeno je tako da nije mogao da ga
vidi. Zaklanjala su ga druga mleka, naizgled ista, a ipak bezdušna i ružna.
Gledala su ga sa visine sa podsmehom. Ona su bila potpuno čista i jednoobrazna,
smatrala su se višom rasom. A šta je on bio – jedan običan melez koji žudi za
ljubavlju. Mrzeo ih je više nego što je ikad mrzeo ijednog čoveka.
Ova agonija je trajala neko vreme. Ali i njoj je došao kraj. Jednog dana je naprosto izvađen iz frižidera
i odnet na kasu. Dok se udaljavao od frižidera, doživljavao je deja-vu
rastavljanja od drugova iz fabrike. Samo, ovaj put uopšte nije gledao u drugove.
Gledao je u poslednji sprat. Opazio je svoje voljeno i nikad prežaljeno mleko u
samom uglu kako ga netremice posmatra, pokušavajući da to sakrije od drugih
mleka. Uverio se u ono što je osećao u dubini duše – da ga još voli. Time je njegova
tuga bila veća.
Proveo je par trenutaka na kasi, da bi završio u kesi
zajedno sa jednim belim hlebom. Neki krupni čovek ga je nosio u nepoznatom
pravcu. Bio je u kesi sa za njega zastrašujućim stvorenjem, duplo većim od
njega, nije mogao da diše. Kao i onomad kad su ga ubacili u kamion, nije imao
pojma šta ga čeka. Ali, ovaj put mu je bilo svejedno. Akutno osećanje potištenosti
zbog mleka učinilo ga je potpuno ravnodušnim prema budućnosti.
Put do njegovog novog doma trajao je svega nekoliko minuta.
Kada je izvađen iz kese, našao se na jednom kuhinjskom stolu. On i njegov
saputnik hleb stajali su sami, svako je gledao svoja posla. Posmatrao je
okolinu, znajući da neće dugo ostati na tom mestu. Nije imao mnogo toga da vidi
– sterilni beli zidovi, sudopera, vrata i ružne žuto-crvene tapete u pojedinim
delovima.
Onaj čovek se brzo vratio i uzeo ga u ruku. Pošao je ka
kraju kuhinje najdaljem od vrata. Jogurt je bio stajao na stolu tako da nije
mogao da vidi ono što će mu biti prebivalište. Frižider. Ponovo frižider. Ružniji
nego onaj iz samoposluge. Ali, šta će – izgleda da mu je to sudbina.
Kada su se vrata od frižidera zalupila, shvatio je da su
bela i neprozirna. On je postavljen na njihov najviši sprat, tako da je imao
odličan pogled na unutrašnjost frižidera.
U svoj novi dom ušao je pun predrasuda. Nije hteo ni sa kim da priča. Na njegovom spratu
stajao je parmezan i dva jajeta. Sprat frižidera u njegovoj ravni bio je potpuno
prazan. Uopšte nije obraćao pažnju na svoje sustanare, nije želeo da zna od
kakve su fele. Neprestano je gledao u prazno. Bilo mu je veoma hladno, iznad
njega se nalazio zamrzivač.
Dugo je samo tako stajao i zurio ni u šta, potpuno
rezigniran. A onda su došle nove namirnice. Novo tuce jaja smešteno je na
njegov sprat. Tu za njega više nije bilo mesta. Premešten je u sam ugao najvišeg
sprata frižidera, zatrpan raznim kesama. U jednoj od tih kesa
ugledao je nekoliko istih onakvih mleka kakvo je bilo njegovo iz samoposluge.
Kako ih je ugledao, skrenuo je pogled i počeo da plače. Plakao je dugo, bez prestanka,
sam u nepoznatom okruženju, u hladnoći, zaboravljen.
Duboko utonulog u letargiju, prožetu konstantnim osećanjem
tihog prezira prema svemu, onaj čovek ga je jednog dana izvadio iz frižidera,
na njegovo veliko iznenađenje. Skinuo je čep sa njegove glave i otvorio ga.
Jogurt je dočekao svoj sudnji čas.
Čovek ga nije čestito ni prineo ustima, a napravio je
grimasu gađenja i vratio mu čep na glavu. Potpuno je istrulio iznutra.
Čovek
je krenuo ka kanti za smeće. Jogurt je znao da je ovo kraj. Dobro, bar mu više
neće biti hladno.
Jogurt
je slušao razne priče o životima svojih predaka, ali sve su imale isti završetak.
Oni su završavali u ljudskim utrobama, gde su se njihova bića integrisala sa
raznim drugim tvorevinama, izlazeći u vidu izlučevina u klozetsku šolju, i dalje,
u kanalizaciju, nastavljajući prirodni proces kruženja.
Ali to nije bila i njegova priča. Umesto toga, završio je u kanti za smeće,
tamo gde završavaju pokvareni i truli jogurti, zli po rođenju. Ali on nije bio takav. Bio je samo neshvaćen.
